Depresija kao moderna bolest mladih

Često možemo da čujemo u poslednje vreme kako svaka druga mlada osoba govori da je u depresiji. Pita li se neko od njih sta je zapravo depresija, kakvo je to stanje uma i da mozda takvim šalama doprinose da se ljudi koji zaista pate od te bolesti osećaju još gore?

Depresija je jako ozbiljna mentalna bolest koja kod čoveka izaziva izmenjeno stanje svesti. Depresivne osobe se često osećaju tužno, beznadežno, zaboravljeno, prazno, uplašeno, bezvredno itd. Postoji i depresivno ponašanje koje može da se javi kod gotovo svakog čoveka u bilo kom periodu njegovog života. Depresivno ponašanje možemo okarakterisati kao normalnu reakciju na određene životne događaje i ne mora nužno da znači da je u pitanju psihijatrijski poremećaj. Svaki pojedinac na svoj način doživljava i opisuje ovo stanje.

 U razgovoru sa majkom dvoje odrasle dece došla sam do nekih saznanja koja su veoma važna kako, kao podrška osobama koja su prošle kroz to, tako i osobama koje možda u ovom trenutku prolaze kroz ovakvo stanje. 

„Depresija je stanje čovekove psihe, gde ne vidi smisao života.“ – kaže P. D. Kroz naš razgovor dotakle smo se teme i njenog iskustva sa ovom mentalnom bolešću, perioda kroz koji je prošla, njenih osećanja, koja su u tom periodu varirala, kao i načina na koji je uspela da pronađe ključ uspeha i izbori se sa ovom, kako ona kaže, psihičkom paralizom.

„Stalno sam se pitala šta je svrha života, zašto se čovek rađa kada će svakako umreti. Ništa me nije činilo srećnom, sve mi je smetalo, jednostavno, imala sam osećaj kao da želim da svučem sopstvenu kožu i izađem iz sebe. Nisam prepoznavala ljude sa druge strane ulice, kao da sam u drugom svetu, kao da ja ne pripadam tu. Dešavalo mi se da ne čujem ljude sa kojima pričam, morala bih da se primaknem kako bih ih razumela. Sve obaveze koje sam imala obavljala sam rutinski, ali nikako nisam mogla da vidim svrhu tog rada,bzašto i zbog čega ja to nešto radim. Lekovi su me uspavljivali i još više me isključivali iz svakodnevnog života, to mi ništa nije pomagalo, jer sam ja svakako bila isključena, meni je trebalo nešto što će mi pomoći da se uključim, a ne nešto što bi me uspavalo. Rekla bih da je to stanje kao da me neko na dugme isključi, fizički si prisutan, ali misli su daleko. Ma koliko pokušavala da se uključim u život i razgovor, teško mi je padalo.“ – svedoči P.D.

A na pitanje kako i na koji način je uspela da prevaziđe taj period i pomogne sebi, rekla mi je : „Onda sam shvatila da su moja deca moja svetla tačka i da ja treba da živim i izađem iz tog stanja zbog svoje dece, da su oni smisao mog života i onda sam sebi rekla, možeš ti to! Nakon toga sam sve više vremena provodila sa svojom decom i tako sam svakog dana sebe malo po malo uključivala u aktivnosti oko škole, vrtića, obaveza svoje dece. Zajedno smo se igrali, shvatila sam da sam ja njima potrebna i da su oni meni potrebni. Shvatila sam da jedino ja sama sebi mogu da pomognem, da dok ja ne odlučim da želim da izađem iz tog začaranog kruga, neću ni moći. Kada sam shvatila da je ključ za ozdravljenje u meni,bmojoj porodici,bmalim stvarima,btada sam se i izvukla. Postepeno sam smanjivala doze lekova i evo dan danas sam zdrava, srećna, uspešna i zadovoljna žena. U tim momentima želela sam sebi da priuštim male stvari koje bi me učinile srećnom, jednostavno da uradim nešto za sebe, pa sam onda sebi kupovala kozmetiku, od parfema do šminke.“ – zaključuje P. D. 

Kada povučemo crtu, možemo da zaključimo da smo sami sebi krojači sudbine. Da niko i ništa ne može da nas razboli i ozdravi kao što mi možemo sami sebe. 

Osnovna lekcija optimizma kaze da je „lepota života u malim stvarima“, to znači da možemo odabrati sreću u svakom trenutku, bez obzira šta se oko nas dešavalo. Ljubav je besplatna i dostupna, a i večna. Rekla bih da je ljubav sve što mi treba da popravim svoj svet!

Milena Popović

Autorka teksta