Koju školu da upišem? Hoću li pogrešiti? Ne mogu više da podnesem ovaj pritisak!

Svaki dan mi prolazi u razmišljanju čime bi trebalo da se bavim u budućnosti. Odlučan sam đak, pripremam se za prijemni ispit, ali sam nodlučan. Roditelji žele da upišem medicinsku školu. Mama je protetičar, a tata lekar opšte prakse. Govore mi sa će mi oni pomoći oko zaposlenja i da ne treba da se premišljam, već da je to jedino logično i ispravno. Još od malih nogu sam voleo crtanje, to me opušta i uživam u tome. Od nedavno sam primetio koliku ljubav gajim prema mostovima. Toliko sam oduševljen njima da svaki put, posle nekog putovanja, istražujem ko je, kada, kako i zašto napravio neki most. Želim da upišem građevinsku školu. Siguran sam da bih bio uspešan u tome. Međutim, moji roditelji to ne podržavaju. Ulazim u depresivno stanje i čini mi se da tonem sve više, a nemam hrabrosti da razgovaram sa njima. Plašim se da će reakcija biti loša, kao i prošlog puta.

⬇️⬇️⬇️⬇️⬇️⬇️⬇️
Da li su roditelji uvek svesni svojih grešaka?
Ne!
Oni uvek misle u trude se da rade najbolje za nas; ali kako bilo ko drugi nema pravo da određuje i kroji našu budućnost, tako i oni treba da odaberu pravi način kada učestvuju u donošenju tako velike odluke za nas. Roditelj je tu da oslušne, raspita se, istraži i podrži naše izbore. Neostvarene roditeljske želje iz mladosti ili nastavak porodične tradicije pravnika, lekara, ekonomista… nisu naša obaveza!
Svako od nas je jedinstven i drugačiji. Svoju budućnost sastavljaš i određuješ TI zbog SEBE!
Zato sa roditeljima treba razgovarati o svemu, jer su nam oni najveći prijatelji i uvek nam žele dobro, a oni nam prijateljstvo, ljubav i brigu treba pokazati tako što će nas čuti i podržati, ukoliko je naša želja ono u čemu smo se pronašli i što volimo.

Anđela Nedeljković

Autorka teksta