Okolina kaže kako treba da živimo

Živimo u sredini, okrugu, a slobodno mogu reći i državi gde se stalno mogu čuti sledeća pitanja:”Da li studiraš, žašto nisi završio fakultet, kad ćeš ga završiti itd., međutim, slabo ko  kaže ili pita kako to da nema posla, a toliko se dugo školuješ, plaćaš sve to, odričeš se mnogih stvari… ali, naravno, to nikog ne interesuje. Danas završiš fakultet, naravno, samo ukoliko su roditelji u mogućnosti i onda sutradan sediš kod kuće bez posla i razmišljaš šta ti je činiti dalje. Pritisak sredine – nisi se udala, nisi se oženio, šta čekaš, kad ćeš, idu ti godine, prestareo si i tako u krug. Lako ćemo i to, ali, od čega ćemo živeti? 

Stvari stoje ovako. Za razliku od većine evropskih zemalja, gde kada završiš srednju školu, a kamoli fakultet, tebi je posao zagarantovan,  kod nas je drugačija priča. Koliko kod da si pametan, inteligentan, vredan, koliko god da imaš veliku želju da radiš posao koji voliš, znaš da ga nećeš tako lako dobiti. Ukoliko nisi “tatin sin” na posao zaboravi, ili ukoliko ti roditelji nisu imućni, ili ako ti kum nije uticajna ličnost. Sa druge strane, prosečni stanovnik ima mogućnost da školuje svoju decu, ali, nije toliko imućan i da mu obezbedi posao nakon završenog fakulteta. Međutim, on i dalje živi u iluziji da će posla biti, tvoje je samo da učiš i završiš studije. S tim mišljenjem naših roditelja dolazi i pritisak okoline da što pre završiš školovanje ili, u najmanju ruku da završiš, pa kad god.

Ukoliko nisi upisao fakultet ili ga nisi završio, ti si onda glup, nemaš pojma, nisi zreo ili će možda okolina da ti se smeje. Dok naša okolina tako razmišlja, mišljenje nas mladih kosi se sa njihovim. Mi smo svesni da je lepo biti školovan, da nam skolovanje daje prednost u svakoj situaciji, svesni smo svih prednosti fakultetski obrazovanih ljudi, ali mi nemamo motivaciju. A zašto je nema? E, pa zato što smo svesni da pored svega toga lepog što nam donosi, ne znači nam ništa što se našeg zaposlenja tiče. Znamo da će većina nas, ne svi, ostati nezaposleni, odnosno možda će i biti zaposleni, ali sigurno ne u svojoj struci.

Takođe, smatram da i ukoliko ne završiš fakultet, ne znači da si glup, nesposoban i sl. Postoje ljudi  koji su uz pomoć neformalnog obrazovanja postali jako uspešni, ali u poslu koji vole i kojim žele da se bave. 

Ukoliko smo se, eto ipak, odlučili da završimo fakultet, ne znači i da smo se odrekli stvari u kojima uživamo. Nismo se odrekli prijatelja, zabavljanja, izlazaka, zaljubljivanja, putovanja i sličnih stvari koje nam pričinjavaju zadovoljstvo. Međutim, ako pitamo okolinu šta ona misli o tome, e to je onda katastrofa. Ne, ti moraš da učiš, društvo će te upropastiti, zaljubljenost će te odvući sa fakulteta, ukoliko bi želeo da putuješ, ne možes, jer nećeš imati za stan i hranu u narednih mesec dana i tako u krug. Sa druge strane ako si stalno u kući, onda se sigurno sa tobom nešto čudno dešava, rekla bi okolina. Sigurno bi bilo, nema prijatelje, niko ga neće, što li se to dete zatvara u sebe, sigurno je neka bolest psihičke prirode. 

Pored toga, postoji i ona treća situacija u kojoj si primeran student ili učenik, vaspitan, kulturan, imaš prijatelje. Ali, onda se pita okolina zašto nemaš partnera, zašto se družiš više sa dečacima ili devojčicama, pa se onda polemiše o seksualnom opredeljenju i na kraju čujemo komentar “sa tim detetom sigurno nešto nije u redu”. 

Sve u svemu, koliko god bio dobar student, vaspitan, uvek će okolini nešto faliti, nikome nikada nećemo biti dovoljno dobri. Zato treba da se trudimo da budemo najbolji sebi. Trebalo bi da živimo po svojim pravilima, radimo stvari koje volimo, napravimo izbor po pitanju studiranja i posla kojim sutra želimo da se bavimo, da biramo ljude koji u nama bude lepa osećanja, da pričamo o pozitivnim stvarima, da volimo koga želimo, da prosto budemo mi. Dok god budemo živeli po tuđim standardima, nećemo sebi biti dovoljno dobri, jednostavno, nećemo biti srećni i zadovoljni svojim životom. Džaba nama i fakultet i lepo mišljenje od strane komšija i okoline, džaba nama sve ono što su drugi želeli da mi budemo, ako nismo postali i postigli ono što smo mi hteli. Na kraju krajeva za sve u životu ima vremena, sve se uglavnom može ispraviti, nigde nećemo zakasniti, a najvažnije je živeti onako kako nam prija i kako volimo, zato što sutradan nikog neće zanimati to što mi nemamo posao ili radimo ono što ne volimo ili živimo sa ljudima koje ne volimo. 

Birajte uvek sebe, svoju sreću i potrebe, a sa drugim ljudima uvek budite ljubazni, ako niste pomogli, niste ni odmogli.

Milena Popović

Autorka teksta